DUB SYNDICATE, SKC, 31. JANUAR

Dub Syndicate sigurno ne spadaju u moje omiljene dub-bendove, ali nisam bio lud da propustim njihovo znanje, veštinu i iskustvo! Karta je kupljena nedelju dana ranije, za svaki slučaj...

Tek sam sa novim, aktuelnim albumom "Prince Far I", ukapirao da su malo skloni podilženju publici: na tom albumu nalaze se, između ostalog, i odbačene verzije pesama koje su dospele na nekoliko poslednjih albuma. Meni su te odbačene verzije mnogo bolje od onih koje su objavljene. Ima tu mnogo više beskompromisnog dub-a, koji su Dub Syndicate umekšavali tokom svoje duge karijere.

Ali da se vratimo na sam početak večeri - postojala je svest o tome da koncert čini publika, isto onoliko koliko to čine i muzičari. Ovako raspoložena publika uživala je uz svirku Kojota, Duleta i Vukašina, uz materijal koji je Kojotov solo-projekat, a koji će objaviti SKC. Ostaje nejasno zašto se te kompozicije ne objavljuju "pod firmom" Burning Soundz, pošto verno slede tu liniju spajanja roots-a i jazz-a. Možda je čak ovaj materijal i za nijansu slabiji, jer se zasniva na ritmovima sa matrica koji, iako vrlo ubedljivi, postaju vremenom i malo monotoni. Vrhunac nastupa je bila Duletova solaža na alt-saksofonu koja je zašla i u free jazz teritoriju.

Nakon domaće duvačke trojke, podržane Gagijem (Wadada soundsystem) koji ih je snabdevao ritmovima, na scenu izađoše Jamajčani britanski, da nam predstave svoj album novi. Ono što je ponekom odmah zasmetalo bili su vokali sa matrica: pevanje uživo bi taaako dobro leglo! Ali, znajući da na njihovom poslednjem albumu peva desetak i više pevača, rešenje sa snimljenim vokalima je sasvim ekonomski opravdano - u suprotnom, karta ne bi koštala 1.200, već 5.200 dinara. A mi para za bacanje nemamo...

Prvo što upada u oči su dredovi gitariste (Vince Black), koji se skoro pa vuku po zemlji. On svira minuciozno, minimalističi, sa povremenim izletima u soliranja koja svedoče o tome da oni jesu crni, ali i da dolaze iz Kraljevine Britanije. Naime, primetno je produžavanje tonova karakteristično za kenterberijsku psihodeličnu scenu, proisteklu iz bluza, čiji izdanak beše i grupa Pink Floyd. Bubnjar (Style Scott), najstariji i najiskusniji, bio je siguran poput metronoma, pa samim tim i veoma tvrd. Ostali članovi, Lloyd Parks na basu i braća Adir na klavijaturama i za misketom, precizno su pratili osnovnu ideju. A osnovna ideja bila je: roots postepeno prelazi u dub, a dub u psihodeliju, naročito čujnu u gitarskim solažama...

Jedini slab momenat je deo kada je basista preuzeo vođstvo, i ponudio jedan malo komercijalniji zvuk, koji pomalo podseća na dečje pesmice. Samo na trenutak, Dub Syndicate su podcenili beogradsku publiku: ipak oni dolaze iz jedne poprilično uređene i kamerama pokrivene države, a mi smo iz Interzone, mnogo bliže Kingstonu sedamdesetih, nego što je to ijedan grad u Evropi. Ne računam Rusiju, tamo su čuda bila oduvek moguća... Nakon te, uslovno rečeno, slabije deonice, Dub Syndicate ponovo počinju da mrače, baš kako i pravom dub-u dolikuje, kontrolišući nivo tame snažnim i jednostavnim ritmovima. Na to se dobro nadovezuje jedna konstatacija koju sam čuo u publici: nema dub-a bez elektronike. Naravno, još Lee Perry je ustvrdio tako nešto i u praksi pokazao kojim putem treba ići...

Da ne bude zabune: uživanje je bilo MASOVNO i MASIVNO!