KDC meets JOZZEF & THE CHILDREN meets MIŠA
Akademija, Mali klub, petak, 16. februar

Da bi napisao nešto o događaju koji je na mene ostavio snažan utisak moram da izaberem pravi “soundtrack”. Iz zvučnika se čuje... CAN. Zašto baš oni? Pa, zbog njihove eklektičnosti, zbog njihove neverovatne moći transformacije, koja nikad nije izveštačena i promišljena, već uvek spontana i nepretenciozna. Koliko god da su mračni ili hermetični ili nerazumljivi, CAN su uvek pozitivni, jer zadovoljavaju svoju i našu potrebu za igrom.

Igra je ključna reč i kada su u pitanju Jelena KDC, Jozzef & The Children i Miša (Black Ark Crew, Midnight Ravers). Nema potrebe da se trudim da žanrovski definišem muziku koju smo slušali u Malom klubu Akademije, jer je takav trud unapred osuđen na propast. Možda bi bilo najbolje reći da je u pitanju underground zvuk, nešto što ne može da se smesti "u fioku" ili upakuje u "ambalažu" namenjenu "ciljnoj grupi". Slično kao muzike grupe CAN, sa kojom Jelenin muzički izbor, kompozicije Jozzef-a i Mišine vokalne improvizacije nemaju (direktne) veze.

Jelena KDC je veče započela oštro, odlučno, tvrdo, sa pankerskim stavom. Ne, nije "vrtela" punk i hc, već jedan novi zvuk koji ruši sve žanrovske barijere. Bas koji je utemeljen u dub-u, bubanj koji je neobična nadgradnja hip-hop-a, gitare koje se oslanjaju na hc... Muzika koja provocira, koja ima stav, poruku, iz koje isijava bes, nepristajanje, bunt koji je preko potreban kao protivteža... PROPAGANDI koja ima za cilj uništenje potrebe za igrom, jedne od primarnih ljudskih potreba. Napad na centralni nervni sistem i pobuđivanje sinapsi izvršavaju Lobe Radiant Dub System, Lab, JMPZ, EZ3kiel, GG Project...

A zatim, Jozzef & The Children…Tri puta sam ih slušao i neverovatno je koliko su svaki put zvučali drugačije! Mnogo drugačije! Ne postoji žanr elektronske muzike koji oni nisu propustili kroz svoj "filter", u nameri da razbiju i prevaziđu "konfekcijsku" proizvodnju ritmova koja je danas toliko prisutna, nametljiva, i koja toliko smrdi na tržište, marketing i manipulaciju. Njihova muzika koja, grubo rečeno, uvek ima predznak ‘electro’, dovoljno je široka da primi i house i breakbeat i d'n'b i detroit techno i hip-hop i funk, i uvek izmiče žanrovskim definicijama i zadržava jedan autentičan, samo njima svojstven zvuk. Ovog puta oni su se poigravali i reggae ritmovima, hladnokrvno i bezobrazno, kao da im je pravo na igru rođenjem zagarantovano. I jeste. Njima to pripada, jer oni to umeju.

I kao da sve to nije bilo dovoljno za jedan petak u klubu, na sceni je i bio Miša, poznat širem auditorijumu kao vokal benda Black Ark Crew i član dvojca Midnight Ravers. Njegov glas, koji je povremeno podsećao na religiozno pojanje, a zatim na jamajčanski toasting, pa onda ni na šta poznato i već viđeno, nenametljiv, ali jako intrigantan, savršeno se uklapao u electro-okruženje. Na kraju ovog vrlo uspešnog eksperimenta, čuli smo fenomenalnu verziju pesme "Jah No Dead", koju nam je u originalu podario jedan od najvećih reggae-muzičara, Burning Spear.

Iza njih ostalo je mnogo dobre energije i neobičnih ideja, koje je vešto razvijala Jelena KDC, nastavljajući da istražuje različite pravce u kojima se danas kreće dub.

Linkovi:

KDC:
http://www.kreativni-dub-centar.blogspot.com/

JOZZEF & THE CHILDREN:
http://www.myspace.com/jozzefandthechildren

BLACK ARK CREW:
http://www.myspace.com/blackarkcrew
http://www.blackarkcrew.com/

MIDNIGHT RAVERS:
http://reggae.co.yu/domaca-scena/midnight-ravers

KDC meets JOZZEF & THE CHILDREN

Jozzef & The Children

electro/breakbeat/drum'n'bass/hip-hop/industrial

http://www.myspace.com/jozzefandthechildren

DJ Jelena (KDC)

electro-dub/breakbeat/drum'n'bass/hip-hop/core

http://www.kreativni-dub-centar.blogspot.com

Petak, 16. februar, Akademija, Mali klub
ulaz : free

DUB REBELLION, IRIE FM
SKC, 10.02.2007.

"Marlijeva nedelja" počela je u "Akademiji", nastavila se u "Republici" i na "Povetarcu", a završila se u SKC-u. Proslave rođendana desile su se i u Subotici, Lazarevcu, Nišu, Pančevu, Milanovcu... Čini se da je ova godina rekordna po broju žurki/koncerata koji nose naziv "Bob Marley's Day".

Nekako sam izgubio iz vida da se tako zove i veče kojem sam prisustvovao u SKC-u, ali su me na to podsetili Dub Rebellion, bend iz Brčkog, koji je otprilike pola svog nastupa posvetio obradama Marlijevih pesama. Pošto ih prvi put slušam uživo, pre svega me je zanimalo kako zvuče njihove pesme. Na sajtu benda navedena je žanrovka odrednica dub/rock/reggae, pa sam hteo da čujem kako ta "formula" izgleda u praksi. Postava je neobična za reggae-grupu jer su deo nje čak tri gitare. Ako se uzme u obzir da je ovaj instrument jako zapostavljen u reggae muzici, i da ga često uopšte i nema u postavi, može se reći da su Dub Rebellion, u instrumentalnom smislu, prava retkost. Dodajmo tome i bubnjeve, udaraljke, bas, melodiku, trombon, i tu su već ozbiljni preduslovi za kompleksan, pun i raznovrstan zvuk.

Originalnost i punoća zvuka osetili su se na samom početku koncerta, kada sam čuo vrlo upečatljiv solo na gitari, siguran vokal i vrlo preciznu ritam-sekciju. Tu se već naslućivala ljubav članova benda prema heavy i hc zvuku, koja je još više došla do izražaja u završetku obrade Marlijeve "Africa Unite". Naime, pesmu su završili unisonim "pumpanjem" u kome se izgubila melodija, a u prvi plan su istaknuti snažan ritam i energija. Ovakav pristup ponovili su još par puta svirajući obrade, ali ne sa toliko žestine. Jednostavno, izbor Marlijevih pesama koje su usledile možda nije bio dovoljno pogodan za takvu vrstu nadgradnje. Stir It Up, Waiting In Vain, Could You Be Loved sigurno spadaju u najveće Marlijeve hitove, prijemčive najširoj publici, pa i onoj koja reggae uopšte ne voli da sluša.

Upravo je ta prijemčivost odvukla bend daleko od rock/heavy/hc zvuka koji ih čini posebnim, i navela da zvuče kao još jedan dobro uvežban i vešt cover-band. Uz dodatak ska, pa čak i disco-zvuka u pojednim pesmama (mislim i na obrade, i na njihove kompozicije), Dub Rebellion su se do kraja nastupa obraćali mlađem delu publike, sklonog znojenju, skakanju, šutkama i stage-divingu. Upravo su se iz tog dela publike i čuli povici tipa: "Marliii!", "Sviraj Marliiija!", i tome slično, u pauzama između pesama.

Onaj stariji, naslušaniji deo publike, koji zna za još ponekog osim za Marlija u reggae-muzici, u tim trenucima bio je uglavnom negde pozadi, po mračnim ćoškovima, i prilično zapostavljen. Mnogi od njih su očekivali dub, koji stoji i u imenu benda, ali ga nisu dobili. Šteta, jer mislim da bi ova grupa veštih muzičara mogla da postigne još originalniji zvuk, dodajući mu i taj "začin". Mesta za to je bilo, a da su, recimo, završetak obrade "Africa Unite" produžili, i hc preveli u dub, bio bi to pun pogodak! Ipak, mora se uzeti u obzir da je ovo prvi nastup benda u Beogradu i da je u pitanju bio "Bob Marley's Day".

Dub Rebellion, kako su mi posle koncerta ispričali neki ljudi koji su ranije imali prilike da ih čuju, umeju da zvuče drugačije i imaju svoj stil koji se dosta razlikuje od ovog rođendanskog nastupa. Verujem. Naravno, pitanje je u kom pravcu oni žele da se kreću, koja je njihova ciljna grupa i da li uopšte žele da se "zamaraju" inovacijama i eksperimentima, pa da, samim tim, idu "putem kojim se ređe ide". Na stranu moj muzički ukus i moja očekivanja, kao i očekivanja prisutnih "matoraca"; veoma poštujem njihovo sviračko umeće, njihov ugao gledanja na reggae, i njihov opušten i neposredan scenski nastup.

Izlaskom benda Irie FM na scenu desila se i promena u sastavu prvih redova publike. Najednom, umesto srednjoškolaca i ponekog brucoša, ispuzaše iz mraka već pominjani "matorci": studenti, večiti studenti, zaposleni i nezaposleni. To je ta ekipa koja voli da lagano klati glavom, možda pomalo "mudruje" i procenjuje, i koju je prilično teško zadovoljiti. Sastav ekipe koja se skoncentrisala na nastup Irie FM nema veze sa prosekom godina u bendu: na sceni su i vrlo mladi muzičari (pre svega mislim na trombonistu i trubača). Ali, biti mlad ne znači biti i nevešt: upravo je duvačka sekcija, predvođena Vukašinom, pokazala veliku zrelost i originalnost, obogaćujući reggae-boje jazz-nijansama.

Irie FM slušam treći put, i svaki put je napredak osetan. Sve bolji (opušteniji i sigurniji) scenski nastup i, što je mnogo važnije, sve kompleksnija svirka i sve slobodnije upuštanje u dub. Vukašinov glas je odličan, komunikacija sa publikom jednostavna i nenametljiva, sviranje trombona na zavidnom nivou. Zujko na klavijaturama bez greške boji celokupan zvuk i obezbeđuje punoću, a ritam sekcija izbegava žestinu i naginje zaobljenosti zvuka, u skladu sa roots orijentacijom benda.

Publika dosta burno pozdravlja dub-pasaže, kao i gosta-pevača Kojota. Kojot i Vukašin se vrlo dobro uklapaju i obojica zaista moćno zvuče. Dobri vokali u domaćoj muzici su jako retki, pa su, samim tim, njihovi glasovi još upečatljiviji. U bendu je i novi član - gitarista - koji je u miksu bio previše tih, tako da i nije mogao da dođe do izražaja. Čini mi se da bi moglo da mu se posveti više prostora i da bi on taj prostor znao dobro da popuni. Posebnu boju nastupu dao je i dvojac na udaraljkama, bez kojih i nema dobrog roots-a. Na kraju, puno pohvala za U-Rosh-a koji radi ton i efekte: nije bio na sceni, ali bez njega ne bi ni bilo dobrog dub-a.

Hain Teny + MadRed + DJ Rahmanee
Akademija, 9. februar

Kakav divan dan! Proleće!
Veče počinje u 20:00 u Bloku 45...
Rakija, pivo i ostali darovi prirode...
Soundtrack: Vibronics, Squarepusher, Bunny Wailer, i na kraju, pred polazak na Akademiju, Lee Perry i album "Super Ape" iz 1976. godine...

Postoji dub i postoji Perry-jeva muzika!

Na Akademiji bira i miksuje Špira (Hain Teny)... Odličan izbor muzike, svaka pesma pojedinačno je "klasična", ali... kao da pokušava da pokrene publiku, kao da ga mali broj posetilaca zbunjuje i ne zna na koju stranu da krene... u osnovi, slušamo hip-hop, u različitim pojavnim oblicima, u spojevima sa brojnim drugim žanrovima... Prečeste promene, bez glavnog toka ili priče...

Specijalni gosti su MadRed, MC-dvojac iz Novog Sada, koji bi itekako pokrenuo sve ljubitelje dancehall-a! Odlični glasovi, vrlo britak i tvrd elektronski zvuk, sa dosta zaobljenih melodijskih fragmenata:

Njihova hip-hop/reggae/jungle improvizacija traje vrlo kratko, svega 4-5 pesama, tako da nismo mogli da izgradimo kompletan i jasan utisak. Grubo rečeno, vrlo su dobri, a sebe doživljavaju i ovako:

Njihov sajt nalazi se na adresi:

http://www.myspace.com/madredmusic

a među njihovim myspace-prijateljima ugledah i jedno dobro poznato ime - Boylah:

A onda izlaze na binu Hain Teny (prevod: mudre reči/mudrolije):

Svoju muziku opisuju rečima:

"Sam prevod značenja imena i tekstovi trojice MC-jeva, sigurno ne mogu da predstave sve ono čime se Hain Teny kao hip—hop sastav bavi, tačnije kako to zvuči. Jer za "mudre reči", postoji određena muzička forma koja je najprepoznatljiviji element HT-a. U tome ogroman uticaj ima muzika koju slušaju; naravno sve počinje od hip—hopa, preko najsrodnijih pravaca funk-a i jazz-a, pa sve do elektronike i raznih podvrsta muzike slomljenih ritmova. U fuziji svega pomenutog zajedno stvaraju prepoznatljiv zvuk koji opet na kraju nazivaju "hip—hop"."

Teško je preciznije opisati njihovu muziku, i biti jasniji od opisa koji su sami sastavili: zaista su vrlo eklektični i nepredvidivi, a ipak samo svoji, originalni, vrlo vešti u spajanju različitih žanrova i raspoloženja. MC-ijevi savršeno prate jedni druge, ritmika njihovih rima je u vrlo preciznom i kompleksnom (sinkopiranom) odnosu sa matricama, a tu je i gitara koja nas snažnim rifovima odvodi do hard-rock-a i hc-a iznenada, pomalo šokantno, ali vrlo ubedljivo i, samim tim, logično. Njihovom opisu sam, dakle, dodao već dve komponente koje oni sami nisu naveli, a moram da dodam ovom korpusu žanrova i reggae, koji je vrlo, vrlo zastupljen! Formula njihove muzike postaje sve kompleksnija i kompleksnija... Materijal za pažljivo proučavanje!

Vrhunac nastupa, barem za mene, bila je izvedba pesme "Rub istine i laži". Odavno u domaćem hip-hop-u nisam čuo stvar sa tako jakim i upečatljivim ritmom, sa tolikim potencijalom da bude hit... I subverzivno, i prijemčivo!

Evo ih:
http://www.myspace.com/hainteny
http://www.hainteny.com/

Nadovezuje se DJ Rahmanee... Odličan d'n'b:

Posle vrlo zanimljive večeri, sledi povratak u blokove...

KREATIVNI DUB CENTAR, AKADEMIJA, BOB MARLEY'S DAY

03.02.2007.

Moram da se vratim nedelju dana unazad i prisetim se večeri u Malom klubu Akademije kada su se susreli Kreativni dub centar i Dub Linerz. Tako je sve i počelo 7. oktobra 2006. godine. Isti prostor, isti učesnici. Između se desilo mnogo toga: Kreativni dub centar hrabro se upuštao u avanturu prevazilaženja svih žanrovskih ograničenja uz bendove Zerkman Big Beng, Sajsi, Jozzef & The Children, Elektrolasta, Radža Gandža... Ređali su se neobični spojevi, suludi prelazi i šokantni obrti koji su meni uvek bili tako lekoviti, tako inspirativni!

Dub Linerz, producentski duo koji čine Luka i Gile, hrabro su se upustili u avanturu pravljenja dub-benda, i tako se upisali u srpsku knjigu dub-a koja tek nastaje, a u kojoj su prvo poglavlje ispisali Black Ark Crew i Teledubbiz. Luka & Gile su nastupili dva puta, oba u društvu sa Kreativnim dub centrom i tako počeli ispisivanje drugog poglavlja na koje smo (dugo) čekali. Između dva nastupa došlo je do očiglednog napretka koji se ogleda i u slobodnom, neopterećenom spajanju dub-a i hip-hop-a. Još uvek nije u pitanju jedinjenje, već smesa, ali to nije mana i možda je samo pitanje njihove odluke da li će se upustiti u žanrovska/stilska istraživanja svojstvena, recimo, francuskoj dub sceni. Zajednički nastup KDC-a i Dub Linerz-a 27. januara izazvao je više nego pozitivne reakcije od kojih izdvajam onu koja je objavljena na jednom forumu:

e stvarno je bila secha zurka. mene je onaj dub toliko milovao celo veche da sam kuci doshao sa zakasnelim orgazmom. bez zezanja...neverovatno topljenje od dub..a...

Došao je i februar u kome se u Srbiji, sada već tradicionalno, obeležava Marlijev rođendan (duh njegov poprimio je ljudsko obličje 6. februara 1945. godine). Na Akademiji je proslava rođendana zakazana za 3. februar. U Velikom klubu Wadada soundsystem i koncert benda Smoke 'n' Soul, a u Malom klubu - Kreativni dub centar. Po prvi put se dub-u posvećuje prostor koji mu i pripada na proslavi Marlijevog rođendana. A zašto mu pripada? Najlepše je to objasnio Pablo Moses: "To enjoy reggae music, dubbin' is a must!" Parafrazirajući ovaj njegov stih, Darko Džambasov, programski urednik Akademije, koji je prvi imao hrabrosti da uvede dub u prostor nekog kluba kao redovno dešavanje, osetivši u kom se pravcu kreće Jelena KDC, izgovorio je: "For a clubbing, dubbin' is a must!"

Jelena je svih ovih meseci potvrđivala ovu definiciju, stalno dovodeći u pitanje žanrovska ograničenja i ono što se pod terminom "dub" podrazumeva. Subverzivni, neočekivani i bezobrazni muzički spojevi postali su njen "zaštitini znak". Naravno, sve je počelo uživanjem u francuskoj dub sceni, koja je nešto najoriginalnije što se u muzičkom smislu desilo na planeti Zemlji u poslednoj deceniji (moje skromno mišljenje). Nije postojala dilema kako doprineti proslavi Marlijevog rođendana - odluka da se ide do kraja, beskompromisno, sasvim je uskladu sa zaostavštinom jednog od najvećih muzičara 20. veka. Tako je radikalan koncept Kreativnog dub centra doživeo još radikalnije izdanje! Da li je moguće spajati dub, roots, hardcore, jazz, hip-hop, electro, d'n'b, heavy metal, dancehall, punk, funk, techno, a da sve to ima nekog smisla? Sedmočasovni muzički maraton koji je priredila Jelena u Malom klubu pokazao je da je i nemoguće moguće, i da je istina čudnija od mašte. Njen izbor muzike i način na koji su se smenjivali mrak i svetlost, epika i intima, kletve i himne, trebalo bi patentirati!

Savršena dramaturgija miksa, čini mi se, mnogim ljudima nije dala da izađu iz Malog kluba. Smoke 'n' Soul su priredili pravi mali koncert savršeno uklapajući zvuk frule u muziku koja nas je svojom toplinom i pozitivnošću pozivala i mamila... U jednom trenutku osetilo se da prelazimo neku nevidljivu granicu... Roots ritmovi su počeli da se ubrzavaju, usložnjavaju, vokali su počeli da se razlažu u ehu, duvači su počeli da filuju koru velikog mozga, frekvencije basa su postajale sve niže i niže, više su se osećale, nego čule... Jedna Mira je zavapila: "Jeco, vrati se!", drugi glas je odgovorio: "Nema povratka!". Već smo ušli u roller-coaster, koji nas je lagano izvlačio do najviše tačke...

DUB SYNDICATE, SKC, 31. JANUAR

Dub Syndicate sigurno ne spadaju u moje omiljene dub-bendove, ali nisam bio lud da propustim njihovo znanje, veštinu i iskustvo! Karta je kupljena nedelju dana ranije, za svaki slučaj...

Tek sam sa novim, aktuelnim albumom "Prince Far I", ukapirao da su malo skloni podilženju publici: na tom albumu nalaze se, između ostalog, i odbačene verzije pesama koje su dospele na nekoliko poslednjih albuma. Meni su te odbačene verzije mnogo bolje od onih koje su objavljene. Ima tu mnogo više beskompromisnog dub-a, koji su Dub Syndicate umekšavali tokom svoje duge karijere.

Ali da se vratimo na sam početak večeri - postojala je svest o tome da koncert čini publika, isto onoliko koliko to čine i muzičari. Ovako raspoložena publika uživala je uz svirku Kojota, Duleta i Vukašina, uz materijal koji je Kojotov solo-projekat, a koji će objaviti SKC. Ostaje nejasno zašto se te kompozicije ne objavljuju "pod firmom" Burning Soundz, pošto verno slede tu liniju spajanja roots-a i jazz-a. Možda je čak ovaj materijal i za nijansu slabiji, jer se zasniva na ritmovima sa matrica koji, iako vrlo ubedljivi, postaju vremenom i malo monotoni. Vrhunac nastupa je bila Duletova solaža na alt-saksofonu koja je zašla i u free jazz teritoriju.

Nakon domaće duvačke trojke, podržane Gagijem (Wadada soundsystem) koji ih je snabdevao ritmovima, na scenu izađoše Jamajčani britanski, da nam predstave svoj album novi. Ono što je ponekom odmah zasmetalo bili su vokali sa matrica: pevanje uživo bi taaako dobro leglo! Ali, znajući da na njihovom poslednjem albumu peva desetak i više pevača, rešenje sa snimljenim vokalima je sasvim ekonomski opravdano - u suprotnom, karta ne bi koštala 1.200, već 5.200 dinara. A mi para za bacanje nemamo...

Prvo što upada u oči su dredovi gitariste (Vince Black), koji se skoro pa vuku po zemlji. On svira minuciozno, minimalističi, sa povremenim izletima u soliranja koja svedoče o tome da oni jesu crni, ali i da dolaze iz Kraljevine Britanije. Naime, primetno je produžavanje tonova karakteristično za kenterberijsku psihodeličnu scenu, proisteklu iz bluza, čiji izdanak beše i grupa Pink Floyd. Bubnjar (Style Scott), najstariji i najiskusniji, bio je siguran poput metronoma, pa samim tim i veoma tvrd. Ostali članovi, Lloyd Parks na basu i braća Adir na klavijaturama i za misketom, precizno su pratili osnovnu ideju. A osnovna ideja bila je: roots postepeno prelazi u dub, a dub u psihodeliju, naročito čujnu u gitarskim solažama...

Jedini slab momenat je deo kada je basista preuzeo vođstvo, i ponudio jedan malo komercijalniji zvuk, koji pomalo podseća na dečje pesmice. Samo na trenutak, Dub Syndicate su podcenili beogradsku publiku: ipak oni dolaze iz jedne poprilično uređene i kamerama pokrivene države, a mi smo iz Interzone, mnogo bliže Kingstonu sedamdesetih, nego što je to ijedan grad u Evropi. Ne računam Rusiju, tamo su čuda bila oduvek moguća... Nakon te, uslovno rečeno, slabije deonice, Dub Syndicate ponovo počinju da mrače, baš kako i pravom dub-u dolikuje, kontrolišući nivo tame snažnim i jednostavnim ritmovima. Na to se dobro nadovezuje jedna konstatacija koju sam čuo u publici: nema dub-a bez elektronike. Naravno, još Lee Perry je ustvrdio tako nešto i u praksi pokazao kojim putem treba ići...

Da ne bude zabune: uživanje je bilo MASOVNO i MASIVNO!