DUB REBELLION, IRIE FM
SKC, 10.02.2007.

"Marlijeva nedelja" počela je u "Akademiji", nastavila se u "Republici" i na "Povetarcu", a završila se u SKC-u. Proslave rođendana desile su se i u Subotici, Lazarevcu, Nišu, Pančevu, Milanovcu... Čini se da je ova godina rekordna po broju žurki/koncerata koji nose naziv "Bob Marley's Day".

Nekako sam izgubio iz vida da se tako zove i veče kojem sam prisustvovao u SKC-u, ali su me na to podsetili Dub Rebellion, bend iz Brčkog, koji je otprilike pola svog nastupa posvetio obradama Marlijevih pesama. Pošto ih prvi put slušam uživo, pre svega me je zanimalo kako zvuče njihove pesme. Na sajtu benda navedena je žanrovka odrednica dub/rock/reggae, pa sam hteo da čujem kako ta "formula" izgleda u praksi. Postava je neobična za reggae-grupu jer su deo nje čak tri gitare. Ako se uzme u obzir da je ovaj instrument jako zapostavljen u reggae muzici, i da ga često uopšte i nema u postavi, može se reći da su Dub Rebellion, u instrumentalnom smislu, prava retkost. Dodajmo tome i bubnjeve, udaraljke, bas, melodiku, trombon, i tu su već ozbiljni preduslovi za kompleksan, pun i raznovrstan zvuk.

Originalnost i punoća zvuka osetili su se na samom početku koncerta, kada sam čuo vrlo upečatljiv solo na gitari, siguran vokal i vrlo preciznu ritam-sekciju. Tu se već naslućivala ljubav članova benda prema heavy i hc zvuku, koja je još više došla do izražaja u završetku obrade Marlijeve "Africa Unite". Naime, pesmu su završili unisonim "pumpanjem" u kome se izgubila melodija, a u prvi plan su istaknuti snažan ritam i energija. Ovakav pristup ponovili su još par puta svirajući obrade, ali ne sa toliko žestine. Jednostavno, izbor Marlijevih pesama koje su usledile možda nije bio dovoljno pogodan za takvu vrstu nadgradnje. Stir It Up, Waiting In Vain, Could You Be Loved sigurno spadaju u najveće Marlijeve hitove, prijemčive najširoj publici, pa i onoj koja reggae uopšte ne voli da sluša.

Upravo je ta prijemčivost odvukla bend daleko od rock/heavy/hc zvuka koji ih čini posebnim, i navela da zvuče kao još jedan dobro uvežban i vešt cover-band. Uz dodatak ska, pa čak i disco-zvuka u pojednim pesmama (mislim i na obrade, i na njihove kompozicije), Dub Rebellion su se do kraja nastupa obraćali mlađem delu publike, sklonog znojenju, skakanju, šutkama i stage-divingu. Upravo su se iz tog dela publike i čuli povici tipa: "Marliii!", "Sviraj Marliiija!", i tome slično, u pauzama između pesama.

Onaj stariji, naslušaniji deo publike, koji zna za još ponekog osim za Marlija u reggae-muzici, u tim trenucima bio je uglavnom negde pozadi, po mračnim ćoškovima, i prilično zapostavljen. Mnogi od njih su očekivali dub, koji stoji i u imenu benda, ali ga nisu dobili. Šteta, jer mislim da bi ova grupa veštih muzičara mogla da postigne još originalniji zvuk, dodajući mu i taj "začin". Mesta za to je bilo, a da su, recimo, završetak obrade "Africa Unite" produžili, i hc preveli u dub, bio bi to pun pogodak! Ipak, mora se uzeti u obzir da je ovo prvi nastup benda u Beogradu i da je u pitanju bio "Bob Marley's Day".

Dub Rebellion, kako su mi posle koncerta ispričali neki ljudi koji su ranije imali prilike da ih čuju, umeju da zvuče drugačije i imaju svoj stil koji se dosta razlikuje od ovog rođendanskog nastupa. Verujem. Naravno, pitanje je u kom pravcu oni žele da se kreću, koja je njihova ciljna grupa i da li uopšte žele da se "zamaraju" inovacijama i eksperimentima, pa da, samim tim, idu "putem kojim se ređe ide". Na stranu moj muzički ukus i moja očekivanja, kao i očekivanja prisutnih "matoraca"; veoma poštujem njihovo sviračko umeće, njihov ugao gledanja na reggae, i njihov opušten i neposredan scenski nastup.

Izlaskom benda Irie FM na scenu desila se i promena u sastavu prvih redova publike. Najednom, umesto srednjoškolaca i ponekog brucoša, ispuzaše iz mraka već pominjani "matorci": studenti, večiti studenti, zaposleni i nezaposleni. To je ta ekipa koja voli da lagano klati glavom, možda pomalo "mudruje" i procenjuje, i koju je prilično teško zadovoljiti. Sastav ekipe koja se skoncentrisala na nastup Irie FM nema veze sa prosekom godina u bendu: na sceni su i vrlo mladi muzičari (pre svega mislim na trombonistu i trubača). Ali, biti mlad ne znači biti i nevešt: upravo je duvačka sekcija, predvođena Vukašinom, pokazala veliku zrelost i originalnost, obogaćujući reggae-boje jazz-nijansama.

Irie FM slušam treći put, i svaki put je napredak osetan. Sve bolji (opušteniji i sigurniji) scenski nastup i, što je mnogo važnije, sve kompleksnija svirka i sve slobodnije upuštanje u dub. Vukašinov glas je odličan, komunikacija sa publikom jednostavna i nenametljiva, sviranje trombona na zavidnom nivou. Zujko na klavijaturama bez greške boji celokupan zvuk i obezbeđuje punoću, a ritam sekcija izbegava žestinu i naginje zaobljenosti zvuka, u skladu sa roots orijentacijom benda.

Publika dosta burno pozdravlja dub-pasaže, kao i gosta-pevača Kojota. Kojot i Vukašin se vrlo dobro uklapaju i obojica zaista moćno zvuče. Dobri vokali u domaćoj muzici su jako retki, pa su, samim tim, njihovi glasovi još upečatljiviji. U bendu je i novi član - gitarista - koji je u miksu bio previše tih, tako da i nije mogao da dođe do izražaja. Čini mi se da bi moglo da mu se posveti više prostora i da bi on taj prostor znao dobro da popuni. Posebnu boju nastupu dao je i dvojac na udaraljkama, bez kojih i nema dobrog roots-a. Na kraju, puno pohvala za U-Rosh-a koji radi ton i efekte: nije bio na sceni, ali bez njega ne bi ni bilo dobrog dub-a.